Пише: Александра Штрбац, психолог
Извршна директорица УГ “Здраво да сте”
Конвенција о правима дјетета Уједињених нација је међународни уговор којим су утврђена грађанска, политичка, економска, социјална, здравствена и културна права дјеце. Она уједно представља и најшире прихваћен међународни уговор икада у људској хисторији, и тренутно су све земље на свијету потписале и ратификовале ову конвенцију, осим САД-а, који је Конвенцију потписао, али није ратификовао.
Овај изузетни глобални договор унаприједио је и наставља да унапређује положај и заштиту дјеце у друштвима широм свијета, у различитим социјалним, економским и културолошким оквирима, и са различитим успјехом и динамиком, али са јединственим циљем – да свако дијете има најбоље могуће услове за раст и развој и најбољу могућу заштиту у друштву, од породичне до државне. Од 1989. године, када је Конвенција финализирана у својој садашњој форми и отворена за потписивање и ратификацију, у свијету су се десили и дешавају се процеси који су неизмјерно унаприједили стање у којем живе дјеца у својим земљама и за тако кратко вријеме поставили високе стандарде заштите којима многа друштва интензивно теже.
Обавеза је држава потписница да ускладе своје законе са стандардима које прописује Конвенција о правима дјеце, водећи се увијек са четири основна принципа на којима Конвенција почива: принципом заштите живота, опстанка и развоја дјетета, принципом недискриминације, принципом активне партиципације и поштовања мишљења дјетета (чинећи дијете субјектом, а не објектом прописаних права), и принципом најбољег интереса дјетета, којим се обезбјеђује да све одлуке које се доносе у земљи потписници Конвенције не смију бити у сукобу са најбољим интересом дјеце. Обавеза је и да једном у четири године УН Комитету за права дјетета поднесу извјештај о стању права дјетета у земљи и имплементацији Конвенције, на основу којег се потписници достављају препоруке за дјеловање у наредне четири године. Уколико земљи потписници недостаје средстава и ресурса за унапређење права дјетета, ове препоруке су и врло значајан аргумент за обезбјеђивање међународне помоћи и подршке.
Конвенција о правима дјетета у државама које су је ратификовале, по свом статусу, има већу снагу од локалних закона, уколико су они другачије формулисали права и заштиту дјеце. Ово је врло важно знати, посебно у случајевима када говоримо о земљама у којима заштита дјеце није на високом нивоу и закони нису довољно усклађени са Конвенцијом, а недавно је Конвенција о правима дјетета добила и трећи пратећи протокол, Опциони протокол о комуникационим процедурама, који омогућава да се случајеви кршења права дјетета искомуницирају директно с УН Комитетом за права дјетета, након што се заштита права дјетета није могла остварити унутар ресурса државе у којој дијете или дјеца чија су права повријеђена живе. Важно је знати и да је и Босна и Херцеговина ратификовала и овај протокол, и да његове одредбе стоје на располагању дјеци и онима који о њима брину код нас.
У развоју људске мисли и организацији друштва која ју је пратила, Конвенција о правима дјетета је радикално и за веома кратко вријеме промијенила положај дјетета многим земљама, ујединила свијет у идеји да се посвети његовању и подршци највећег ресурса који глобално имамо, а то су дјеца која ће, оним што им пружимо, обликовати нашу заједничку будућност. Већа одговорност од ове не постоји, и зато је важно, посебно у доба кризе у којем тренутно живимо глобално, појачати напоре да се ова криза што мање одрази на дјецу.
Поводом 20. новембра, рођендана Конвенције о правима дјетета, на то нас је подсјетила и др. Роwнак Кхан, представница УНИЦЕФ-а у Босни и Херцеговини, у свом обраћању у којем је нагласила да анализе говоре како је усљед пандемије ЦОВИД-19 број дјеце која живе у вишедимензијском сиромаштву глобално порастао на око 1,2 милијарде. У Босни и Херцеговини, подсјећа нас на посљедице које пандемија има на дјецу, њихово образовање, сигурност те на њихову добробит укључујући и ментално здравље, како се посљедице не би негативно одразиле на обухват и квалитет имунизације дјеце (због преоптерећеног здравственог система) и уопште квалитета и доступности здравствених услуга, квалитета образовања и доступних социјалних услуга, позивајући владе, политичке странке, невладине организације, пружатеље услуга, медије, међународну заједницу, приватни сектор и грађане Босне и Херцеговине на хитно заједничко дјеловање како би се спријечило да ова криза постане криза права дјетета.
За сваког родитеља и свако дијете врло је важно да познају права дјетета која су сваком дјетету гарантована Конвенцијом о правима дјетета, која свако дијете стиче својим рођењем и која су му неотуђива. У многим изазовима са којима се данас суочавамо важно је знати да имамо права, да имамо савезнике и механизме, који ће нам помоћи да их остваримо заједно са дјецом као активним судионицима у властитим животима.
Када дјецу учимо о њиховим правима, учимо их и да та иста права имају и сва друга дјеца, и тиме његујемо и подстичемо културу одговорности, солидарности, мира, сарадње и заједничког дјеловања. Конвенција о правима дјетета је међународни споразум који набоље мијења свијет у којем живимо, а једини резултат којем се тежи су здрава, активна и насмијана дјеца, у друштву које о њима брине. А друштво – то смо ми!
Извор фотографије: People photo created by freepik – www.freepik.com
Остави коментар